Od momenta (daaaaavno je to bilo) kada su nastale višeslojne aplikacije do današnjih dana komponentnih aplikacija, Data Access Layer je, sa arhitekturalne pozicije, najzanimljiviji, najkompleksniji i najčešće menjani deo aplikacije. Po svojoj prirodi vezan je antagonistički za ideju nepromenjivosti poslovnog dela aplikacije i konstantu potrebu promena (perzistentnosti) podataka, kao i njihovih stovarišta. Iako, niti je postojao, niti će postojati čarobni štapić koji bi ovo mogao da reši, svaka aplikacija mora da implementira nek(akv)o rešenje. Ideja kojom bi se smanjila zavisnost između poslovnog (i prezentacionog) dela aplikacije od sistema za trajno čuvanje podataka pretočila se u dva usko vezana šablona: Unit of Work i Repository, toliko bliska da možemo govoriti o jednom šablonu UOW with Repositories. Koliko kompleksan treba biti, kada je neophodan i kako ga implementirati videćete na „živom“ primeru.